Da li pišemo za veb ili za web?


Da li pišemo za veb ili za web?

Kako se piše: veb ili web? Website, web site, web sajt, websajt, veb sajt ili vebsajt? Email, e-mail, emajl, e-majl, e-mejl, i-mejl, imejl ili nešto sedmo? Online, onlajn ili „na mreži”? Kakav je jezik ispravan na vebu?

Verovatno ste na internetu, društvenim mrežama i raznim sajtovima primetili da se brojne reči stranog porekla pišu svakojako. Te reči su najčešće poreklom iz engleskog jezika, koji danas funkcioniše kao lingua franca za komunikaciju s celim svetom. Tako npr. vidimo različite oblike jedne te iste reči: veb, vebsajt, web sajt, website, web site, i sl.

S razvojem tehnologije, neizbežno je da će s preuzimanjem tehnoloških dostignuća doći i do uvođenja novih izraza u jezik, s ciljem popunjavanja leksičkih praznina. Ali, zbog čega se javlja više reči da označi isti pojam? Zbog čega postoji nesklad između jezika koji koriste programeri i lingvisti kada se sve odnosi na IT, odnosno informacione tehnologije? Može li se taj nesklad nekako pomiriti i ko je u pravu?

Da li pišemo za veb ili za web 3

Kada su u pitanju lična imena iz engleskog jezika, za njih postoje standardizovani rečnici. „Novi transkripcioni rečnik engleskih ličnih imena” Tvrtka Prćića jedan je od njih.

Da bismo ispravno razumeli zbog čega je pravilno jedno a ne drugo, potrebno je prvo objasniti nekoliko termina. To su posebni korisnici jezika, fonetski pravopis, i model, kompromisna replika i replika.


Ko su posebni korisnici jezika?

Kako poznati profesor Filozofskog fakulteta Univerziteta u Novom Sadu, Tvrtko Prćić, navodi u 2. izdanju svog jezičkog priručnika „Engleski u srpskom” iz 2011. godine,

[p]osebni korisnik jezika je onaj koji sistematski utiče, ili može da utiče, na formiranje jezičkih navika javnosti, zbog čega nosi posebnu odgovornost za valjanost izgovorene i napisane reči. Oni moraju vladati odgovarajućim jezičkim i stručnim znanjem. Da bi mogli uspešno da pišu i govore biranim – a ne nasumičnim – jezikom, koji je, uz to, primeren konkretnoj temi i situaciji, novinari, voditelji, spikeri, urednici i ostali treba neizostavno da budu kvalitetno jezički osposobljeni – pre svega, u pogledu pisane i govorne norme srpskog jezika, a onda, u skladu s prirodom svog posla, moraju posedovati aktivno znanje najmanje jednog svetskog jezika. Osim toga, dobro osposobljena i opremljena, a po mogućstvu i višejezička, lektorska služba mora postati obavezna u svim medijskim kućama, bez obzira na njihovu veličinu. I na kraju, neophodno je izraditi sveobuhvatan – i, što je najvažnije, obavezujući – jezički priručnik za medije, mahom u formi rečnika, s kratkim, jasnim i jednoznačnim preporukama vezanim za sve relevantne aspekte upotrebe srpskog jezika, uključujući i elemente iz stranih jezika. Osim jezičkih i lingvističkih stručnjaka, u posebne korisnike jezika spadaju: učitelji, nastavnici i profesori svih predmeta i na svim nivoima, zatim novinari, voditelji, spikeri i urednici, potom grafički i likovni dizajneri, tvorci reklamnih slogana, osobe za odnose s javnošću, i, nipošto na poslednjem mestu, prevodioci svih vrsta tekstova i sa svih jezika. Za sve njih, redovna upotreba Pravopisa i drugih jezičkih priručnika nikako ne može biti tek poželjna, preporučljiva ili fakultativna. Ona, jednostavno, mora biti propisana kao obavezna! Razlog za to više je nego providan: posebna upotreba jezika nikako ne može biti prepuštena slobodnoj volji, osećanju, mišljenju, verovanju ili sećanju pojedinaca, bez obzira na visinu i stepen njihovog obrazovanja. Suzbiti i osujetiti pobedu pseudonorme samo će tako biti moguće.”*

*podebljanje i podvlačenje teksta je namerno.

To znači da smo skoro svi mi posebni korisnici jezika. Kako je priručnik pisan pre više od 7 godina, u vreme kada copywriting nije bio ni poznato ni popularno zanimanje u Srbiji, mnoga zanimanja u vezi s vebom nisu pomenuta, ali danas bi ih svakako trebalo uključiti u popis posebnih korisnika jezika, jer svakako utiču na formiranje jezičkih navika javnosti samim tim što pišu i objavljuju tekstove. Jer, kako drugačije da znamo da li smo mi copywriteri, copywriters, copyrajteri, copiwriteri, copywrajteri, copyvrajteri, copivrajterikopirajteri, kopivrajteri, tekstopisci, pisci tekstova propagandnih porukatekstopisci za veb, tekstopisci za web, ili nešto šesnaesto? Sve su to moguće kompromisne replike, manje ili više usaglašene s gramatikom i pravopisom standardnog srpskog jezika, ali replika će biti samo jedna.


Šta znači fonetski pravopis?

Jedno od osnovnih pravila koje naučimo o srpskom jeziku u školi jeste da je srpski pravopis fonetski, tačnije morfofonološki, što znači da se reči pišu onako kako se izgovaraju, a čitaju onako kako su napisane. Jernej Kopitar inspirisao je Vuka Karadžića za poznatu izreku „piši kao što govoriš, čitaj kao što je napisano”, na kojoj je i zasnovan pravopis srpskog jezika.

Da li pišemo za veb ili za web 2

Trenutno je na snazi „Pravopis srpskoga jezika” Matice srpske iz 2013. godine

Kod nas je trenutno na snazi Pravopis Matice srpske iz 2013. godine i on je po svojoj prirodi fonetski.

Fonetski pravopis sa sobom povlači potrebu za transkripcijom stranih reči, odnosno za prilagođavanjem reči preuzetih iz stranih jezika da bi se u srpski jezik uklopile ortografski (da bi se pisale pomoću 30 slova srpske azbuke ćiriličkog ili latiničnog pisma), fonološki (glasovno – pomoću 30 glasova srpske azbuke), morfološki (promenom oblika – dodavanjem derivacionih ili gramatičkih nastavaka), morfosintaksički (kako će se reči ponašati u rečenici, tj. kada su okružene drugim rečima), ali i semantički (značenjski, tj. da li će zadržati samo osnovno značenje, da li će ga proširiti ili suziti, ili čak dobiti novo značenje u odnosu na original).

Da li pišemo za veb ili za web 1

„Leksikon stranih reči i izraza” Milana Vujaklije kapitalno je i svima dobro poznato delo

Fonetski pravopis zahteva transkripciju stranih reči kada se preuzmu u srpski jezik, da bi te reči u njemu mogle funkcionisati kao domaće. Engleski jezik pripada germanskim jezicima, a srpski slovenskim. Te dve jezičke porodice znatno se razlikuju, što u broju glasova, što u broju slova, što u načinu pisanja. Dok u srpskom jeziku postoji potpuna podudarnost između glasa i slova koji ga označava, „jedan glas = jedno slovo”, takva pojava je retka u engleskom, i nije redak slučaj da se jedno slovo izgovara kao dva glasa (dvoglas ili diftong znači da engleska reč case izgovara se kao /keis/, i u tom slučaju slovo „a” izgovara se kao dvoglas /ei/, a ne kao /kejs/ jer se u srednjem položaju u reči glas /j/ javlja kao kombinacija drugih slova) ili čak kao tri glasa (troglas ili triftong, zbog koga se engleska reč fire izgovara kao /faiər/ te je /aiə/ glasovna realizacija jednog jedinog slova). Zbog tako velikih razlika u fonetskim sistemima, reči preuzete iz engleskog moraju se prilagođavati srpskom jeziku, i to ne samo fonološki već i ortografski, morfološki, morfosintaksički i semantički.

Da li pišemo za veb ili za web 4

Svaka reč koja se preuzme iz stranog jezika mora se prilagoditi jeziku u koji je preuzeta, po principima fonološko-grafološke adaptacije. Na slici: 10. strana „Englesko-srpskog rečnika geografskih imena” Tvrtka Prćića.


Šta su model, kompromisna replika i replika?

Rudolf Filipović se u svom kapitalnom delu „Teorija jezika u kontaktu. Uvod u lingvistiku jezičkih dodira” još 1986. godine bavio jezičkim pozajmljivanjem, te je definisao pojmove modela, kompromisne replike i replike.

Model je element jezika davaoca onako kako se izgovara u jeziku davaocu. To je strana reč u fonetskom obliku koji je tako blizak obliku izvora koliko ga govornik može izgovoriti. Ukoliko se takve reči preuzmu u srpski jezik, smatraju se za sirove anglicizme, a među njima su boxer, weekend, website, online, email, computer, i mnoge druge.

Kompromisna replika je pozajmljeni element koji neko vreme ostaje u nestalnom jezičkom statusu. Pošto se neki oblik društveno prihvati, svaki govornik pozajmljivač može formirati svoju kopromisnu repliku s više ili manje vernosti prema modelu. Kompromisna replika ili tuđica (eng. foreign loan) nastaje ponavljanjem modela, ili ako ga upotrebljavaju drugi govornici jezika primaoca, pri čemu nastupa delimična zamena domaćim elementima, tj. uvođenjem elemenata jezika primaoca. S pomenutim primerima, komprimisne replike su bokser; vikend; website, websajt, web site, web sajt, veb sajt i vebsajt; online, on-line, on line, on lajn, onlajn i „na mreži”; email, emajl, e-majl, e-mail, i-mejl, imejl; computer, kompjuter i računar.

Replika je pozajmljen element, onako kako ga izgovaraju govornici jezika primaoca (devijacija norme jezika davaoca). Ako kompromisnu repliku nauči jednojezični govornik, nastupa potpuna ili gotovo potpuna supstitucija, u obliku posuđenice (eng. loanword) ili replike (eng. replica). S pomenutim primerima, replike su sledeći izrazi: boksač, vikend, vebsajt, onlajn (ili „na mreži”), imejl (ili „adresa elektronske pošte“), računar (i „kompjuter”). Replika se može sastojati od elemenata dobijenih iz jezika davaoca (importacijom) ili iz jezika primaoca (supstitucijom).

Model, kompromisna replika i replika ovde su bitni da bi ukazali na to u kom se jezičkom statusu nalaze pojedine reči preuzete iz engleskog jezika. Jedan od pokazatelja da se strana reč ustalila u maternjem/domaćem jeziku jeste kriterijum ubrajanja u rečnike. Većina reči koje se odnose na industriju IT postoji u srpskom jeziku već više od decenije i pobrojana je u brojnim rečnicima novijih anglicizama, te se može smatrati replikom – dakle, trajno prilagođenom standardnom srpskom jeziku.


Gde pronaći pravila? Ima li literature i standarda?

A ko je odgovoran za standardizaciju engleskih reči koje se odnose na struku informacionih tehnologija? Da li to treba da budu lingvisti, koji poznaju jezik i sva njegova pravila, ali i propisuju nova kada postoji nedostatak istih? Da li to treba da budu programeri, dizajneri i developeri, koji ne poznaju ni preskriptivna ni deskriptivna pravila jezika i koji stranu reč ili izraz razumeju na engleskom jeziku ali ne mogu „baš” da je objasne rečju na srpskom nego moraju da vam izlože celu istoriju?

Da li pišemo za veb ili za web 6

„Normativna gramatika srpskog jezika” Predraga Pipera i Ivana Klajna iz 2013. godine

Zapravo, rešenje je kombinacija oba gledišta, jer se samo na taj način može postići ravnoteža i zadovoljenje obe strane, kao i razumevanje svih onih koji su izloženi takvom jeziku i dolaze u kontakt s njim. Dodatno, samo se na taj način može postići poštovanje informatičke i jezičke struke, bez kršenja pravila ni jednih ni drugih.

Dobar primer takve prakse je Narodna banka Jugoslavije, koja se 2001. pre uvođenja valute Evropske unije obratila Odboru za standardizaciju srpskog jezika s pitanjem koji je oblik ispravan: „evro” ili „euro”. Društvo je odgovorilo u časopisu „Jezik danas” i dalo detaljno obrazloženje za termin „evro, čime je standardizovan upravo taj oblik reči kao prilagođen i usklađen s pravilima standardnog srpskog jezika.

Međutim, dok se informatičari bave strukom ne obraćajući pažnju na jezik, a još manje se baveći prikupljanjem građe za stručne rečnike, lingvisti su se potrudili da svoje stavove pretvore u pravopise, gramatike i jezičke priručnike te u njima izložili teorijsku i praktičnu stranu transkripcije stranih reči, ali i stranih imena. Samo neki od njih su sledeći:

  • Pravopis srpskoga jezika Matice srpske iz 2013. godine (autori: Mitar Pešikan, Mato Pižurica, Jovan Jerković)
  • Engleski u srpskom Tvrtka Prćića iz 2011. godine
  • Englesko-srpski rečnik geografskih imena Tvrtka Prćića iz 2004. godine
  • Englesko-srpski rečnik novih reči Violete Stojičić iz 2006. godine
  • Englesko-srpski rečnik sportskih termina Mire Milić iz 2006. godine
  • Etimologijski rječnik hrvatskoga ili srpskoga jezika Petra Skoka iz 1971. godine
  • Leksikon stranih reči i izraza Milana Vujaklije iz 2007. godine
  • Normativna gramatika srpskog jezika Predraga Pipera i Ivana Klajna iz 2013. godine
  • Novi transkripcioni rečnik engleskih ličnih imena Tvrtka Prćića iz 2008. godine
  • Ortoepska i ortografska norma standardnog srpskog jezika Ljiljane Subotić, Dejana Sredojevića i Isidore Bjelaković iz 2012. godine
  • Osnovi uporedne gramatike slovenskih jezika (fonetika i morfologija) Radosava Boškovića iz 1990. godine
  • Pravopisni rečnik srpskog jezika Danka Šipke iz 2010. godine
  • Rečnik jezičkih nedoumica Ivana Klajna iz 2009. godine
  • Rečnik savremenog srpskohrvatskog jezika s jezičkim savetnikom Miloša Moskovljevića iz 1990. godine
  • Rečnik sinonima Pavla Ćosića iz 2008. godine
  • Semantika i pragmatika reči Tvrtka Prćića iz 2008. godine
  • Srpski jezički priručnik iz 2004. godine
  • Teorija jezika u kontaktu. Uvod u lingvistiku jezičkih dodira Rudolfa Filipovića iz 1986. godine
Da li pišemo za veb ili za web 5

Tvrtko Prćić postavio je standarde za transkripciju engleksih ličnih i geografskih imena. Na slici je strana „Novog transkripcionog rečnika engleskih ličnih imena” iz 2008. godine

Postoji i mnoštvo onlajn priručnika. Iako nisu svi jednako korisni, neki od onih koje preporučujemo jesu sledeći:


A šta je pravilno?

Što se tiče pitanja iz naslova, da li pišemo za veb ili za web, pišemo za veb – jer srpska azbuka latiničnog pisma (pa ni ćiriličkog) nema slovo W, niti glas koji on označava, a i to je jedino u skladu s našim pravopisom.

Sledeće nedelje bavićemo se glosarom najčešćih izraza na internetu i u veb dizajnu.

 

Da li ste se dosad sretali s dilemama kako se ispravno izražavati na internetu? Da li ste znali gde da potražite odgovore i kome da se obratite? Da li koristite neke priručnike koje nismo pomenuli? Podelite svoje komentare s nama ovde ili na našoj stranici na Fejzbuku!

 

Povezani članci:

Follow us

Marija Savić

Community Manager at PopArt Studio
Follow us

Latest posts by Marija Savić (see all)

facebook
twitter
google
pinterest